Artist of the week: The National (ili priča o mom tužnom heroju)

Pre nego što sam sela da napišem ovaj tekst, razmišljala sam o tome gde je počela moja priča sa Nationalom i shvatila sam da zapravo ne znam, oni su samo odjednom bili tu. Zapravo, sećam se da sam na kompjuteru imala High Violet jer je moja mama prolazila kroz fazu kada je samo to puštala. Sledeće čega se sećam je da me je drugarica (takođe i moja duhovna bliznakinja, srodna duša, etc etc) pitala da li sam ih ikada slušala, na šta sam ja odgovorila da mi ih je mama puštala i da su dobri, a ona me je jednostavno pitala: “Ne, dobro, ali da li si ih slušala?” i to je bilo dovoljno. Od tada su tu.
National su za mene jedan od Svetog Trojstva “Kod kuće” bendova koje čine Editorsi, Interpol i oni (termini takođe ustanovljeni sa već pomenutom drugaricom). Sad, da pojasnim. Toliko volim ova tri benda, toliko mi odgovaraju i toliko sam im privržena da čine da se osećam kao da sam kod kuće kad ih slušam. Kuća je, naravno, u ovom smislu nešto u potpunosti apstraktno, nešto što se nikad neće materijalizovati u stvarni dom ili nešto slično (da li ste ikada gledali film Garden State i da li se sećate one scene kad Zek Braf priča o domu? E na to mislim.). Jednostavno, osećam da mi na neki sulud i sebičan način pripadaju i ako ih nisam slušala tokom nekog perioda i onda ih ponovo čujem, osećam se kao da sam se vratila kući. Ne znam da li razumete o čemu pričam, verovatno ne, ali emocije su nekoherentne stvari, ostanimo na tome.

Uvek se zapitam da li je razlog zbog kojeg toliko volim National moja pomalo mazohistička priroda (napisala sam to već u postu kada su izbacili spot za Sea Of Love), jer me njihove pesme pre svega bole, ali čine da se osećam dobro povodom toga. Recimo, Lucky You je jedna od onih pesama koje mogu da me oneraspolože u sekundi i ma koliko se osećala dobro u nekom momentu, a opet je nikada ne preskačem kada mi naiđe na šaflu na bilo kojoj plejlisti. Lucky You je takođe jedna od mojih najomiljenijih pesama ikada, zato što o moj Bože koliko je tužna. Jer, recimo, kada sam prvi put pročitala naslov pesme, iz nekog razloga sam pomislila da je vesela. Mislim, spominje se neko ko je srećan zbog nečega, je l’ tako? Ali oh, ne, to ne funkcioniše tako u svetu Meta Bernindžera. You own me / There’s nothing you can do / You own me / Lucky you, kaže on tužno. I jednostavno ostane to tužno, sarkastično lucky you da vam odzvanja u ušima.

Da znam da crtam, sada bih nacrtala strip u kojem je glavni junak Met, naizgled smotani dugajlija, koji je u stvari super heroj i ima moć  da napiše savršeno jednostavne pesme bez velikih, pretencioznih reči, koje vrlo realno opisuju emocije koje većina ljudi oseća i bizarne misli koje svakome padnu na pamet u toku života. Ne, stvarno, on jeste moj heroj jer je uspeo od svoje nesigurnosti da stvori poeziju. I dalje mu treba flaša vina da mu pravi društvo na svakom koncertu i i dalje nije prebrodio tu svoju nesigurnost, ali nosi se sa njom i koristi je kao inspiraciju. Iskreno ne vidim zašto bi osoba koja je sposobna da napiše pesmu kao što je Sorrow imala razloga da bude nesigurna u sebe, ali hej, ko sam ja da sudim o takvim stvarima, to mu je i u medu i u mleku.
Njegovi liriksi su definitivno tajno oružje Nationala, i dok ih slušam, i dalje mi se desi da kažem naglas: “Gospode, ovo je taaaaaaaaaaaaaaako dobro sročeno!” (problem nastane kada imam ovakve momente epifanije dok, recimo, sedim sama u busu i prosto je društveno neprihvatljivo da zaustim tako nešto, pa uz veliku muku prećutim). Najsvežiji primer za to su mi liriksi iz pesme Pink Rabbits sa njhovog najnovijeg albuma Trouble Will Find Me – You didn’t see me / I was falling apart / I was a white girl in a crowd of white girls in a park / You didn’t see me / I was falling apart / I was a television version of a person with a broken heart

…hajde sad ponovite za mnom: Ovo je taaaaaaaaaaaaaaaaaaaaako dobro sročeno!

Teško mi je da pišem o njima, zapravo. Verovatno zbog tog posesivnog osećaja da su nešto što je moje i zbog toga što nikada do sada nisam pretočila u reči sve što mislim o njima. Jesam pokušala par puta, ali ljudi ili imaju malo strpljenja da slušaju moje napade nekoherentnih rečenica pomešanih sa skoro životinjskim kricima i nekad čak i suzama (!) koji su česti kada pričam o nečemu što istinski volim, ili ja nemam strpljenja da im objašnjavam. Da sam htela, napisala bih klasičan članak – prvo bih napisala nešto o tome ko su članovi benda, pa bih dala komentar na to da li su i koliko su sazreli od prvog do šestog albuma i na kraju zaključila da su definitivno jedno od prominentnijih imena na svetskoj muzičkoj sceni današnjice, ali nisam. Ovako imate jedan haotičan ali iskren uvid u delić onoga koliko mi znače. Oni su mi i u medu i u mleku.

About soundavenue

https://www.facebook.com/soundavenueblog

2 responses to “Artist of the week: The National (ili priča o mom tužnom heroju)

  1. ajoj, pa je l’ ti to pominješ mene<3

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Facebook Page

Categories

%d bloggers like this: