Težina ljubavi

Šta uraditi kada novi album vašeg omiljenog benda slučajno procuri u javnost mesec dana pre planiranog izlaska? Pokleknuti pred iskušenjem i daunloudovati ga ili kao pravi fan čekati pravi izlazak i kupiti CD?
…pa, ja sam od ove prve sorte. Hej, čekala sam (manje-više) strpljivo četiri godine, ne možete me kriviti (odmah mi u glavi odzvanja Sirijus Blek: “I did my waiting… Twelwe years of it… In Azkaban!”)! Okej, osećaj je gorkosladak, ali stvarno sam postajala sve nestrpljivija i nestrpljivija.

Dakle, novi album Editorsa, The Weight Of Your Love je “liknuo” sinoć. Zahvaljujući mojim neverovatnim sposobnostima ekspresnog pronalaženja slučajno i prerano procurelih albuma (moglo bi se reći da sam u narodu poznata kao kraljica liknutih albuma, ali to je druga priča), i ovaj sam našla relativno brzo. Ne pitajte me kako, samo ću reći da sam došla do njega preko ruske verzije Fejsbuka. Ne znam ni sama. No, digresije na stranu, vratimo se na ono što je bitno.
Pre nego što počnem sa recenzijom, mogu li samo da kažem: Gospode bože ova godina će me ubiti koliko je dobra muzički gledano.
Kao što već rekoh, posle četiri godine čekanja, drhtavih ruku i još drhtavijeg srca (šalim se, ŠALIM SE, samo sam želela da dobijem na dramatičnosti) kliknula sam dugme za daunloud i dvadesetak minuta kasnije pustila ovu divotu.
Kada sam čula već prve taktove prve pesme, The Weight, pomislila sam: Oh, lepo, naslednik In This Light And On This Evening, to je kul. Sve komponente prethodnika ovog albuma su bile tu – odsečan ritam, sumorna atmosfera, bizarni liriksi obojeni zvučnim rečima (I’m a lump of meat / With a heartbeat / Electricity restarts me), jezivo provlačenje teme smrti (Every day I pray / I’m the first to go / Without you I would be lost / I promised myself / I wouldn’t talk about death / I know I’m getting boring), međutim, MEĐUTIM, onda su se oko trećeg minuta pesme pojavili gudački zvuci. Okej, ovo ipak nije naslednik In This Light-a… Niti zvuči kao stari Editorsi, bile su moje sledeće pomisli.
Dok sam se uvijala u veo skepticizma, Sugar je počela i čim sam čula refren There’s sugar on your soul / You’re like no one I know / You’re the light from another world / You swallow me whole, znala sam, to je to – moji Editorsi su i dalje tu, ovi liriksi su tako klasičan Tom Smit i celokupna ideja o njima je i dalje tu, sve pršti od ljubavi i da, It breaks my heart to love you i – dok sam mislila o svemu tome – krenula je A Ton Of Love. Vrlo prikladno i lukavo određen red pesama, moram primetiti.

Posle A Ton Of Love koja mi je već bila poznata kao singl (mada to nije učinilo da budem ništa manje oduševljena njom), orkestarski aranžman je označio početak What Is This Thing Called Love. Bože dragi, odakle uopšte da počnem sa ovom pesmom? Kao prvo, apsolutno sam se zbunila kad sam čula gudače + Tomov glas u falsetu jer, pa, ako ste slušali Editorse ranije, shvatićete da to baš i nije u njihovom stilu. Kao drugo, apsolutno i bezuslovno sam se zaljubila u ovu pesmu i sada mi nema povratka. Da li je baš zbog toga što je skroz atipična pesma za njih ili opet zbog Tomovih liriksa, ne znam, ali koja god magija da je upotrebljena, delovala je na meni. Poen za Editorse.
Honesty mi je takođe bila poznata od ranije sa akustičnih setova koje je bend radio pre nekoliko dana, mada zvuči mnogo bolje i moćnije u studijskoj verziji (i da li mogu opet da se osvrnem na lirikse? Collide into me / ‘Cause it feels right …naježila sam se). Međutim, onda je počela Nothing i ja sam bacila sve što sam do tada radila jer je sve bilo nebitno (*kašljuc* pisala sam maturski rad, vrlo nebitno, je l’ tako. Multitasking je moj thing.) i samo sam sedela i slušala je. Znate ono kad imate utisak da vam se neka pesma podvlači pod kožu nameravajući da tamo zauvek ostane da bi vas ježila od same pomisli na nju? E pa upravo to mi se desilo. Čak sam uhvatila sebe da sam više puta rekla naglas O. Moj. Bože. Zvuči kao da je napisana za neko filmsko remek delo o velikoj i nepobedivoj ljubavi koje je osvojilo sve moguće Oskare i koje je smatrano neprikosnovenim kinematografskim dostignućem i ima lepe scene zalazaka sunca i nepreglednih prerija. Uh, jedna pesma je uspela da mi stvori ceo ovaj scenario u glavi. Još jedan poen za Editorse.

Da se ovaj post ne bi pretvorio u moje istančano analiziranje svake pesme ponaosob, želim još samo da spomenem Two Hearted Spider. Prvi put sam je čula uživo, na Egzitu 2011. i iskreno, nisam bila preterano oduševljena. Bila mi je okej, ali ništa više od toga. Onda je usledio festival Rock Werchter i njihov nastup (koji sam, naravno, gledala samo sa prozorčeta Jutjuba) na kojem su je u potpunosti promenili. Kao omađijana sam je slušala neprestano danima. Tako da sam sada kada sam preslušavala The Weight Of Your Love prvi put sedela sa prekriženim prstima i nadala se da su zadržali tu verziju. Ali oh, ne samo da su je zadržali, nego su je učinili i boljom, iako sam bila ubeđena da tako nešto nije bilo moguće. Sada još više mislim da je to jedna od njihovih najemotivnijih pesama, toliko je nabijena osećanjima da je lomljiva. Da je predmet, verovatno se ne bih usudila da pravim nagle pokrete u njenoj blizini da ne bih ugrozila njenu krhkost i slomila je. Ovakvom je čini Tomov glas koji puca na tako lep način, i naravno, opet ću se vratiti na lirikse (ŽAO MI JE, NJIHOVI LIRIKSI SU MI NAJOMILJENIJA STVAR NA SVETU) – sam naslov, pauk sa dva srca, je metafora za dvoje ljubavnika. Bizarno romantično, znam.

Sve u svemu, koliko god se gorkoslatko osećala zato što sam ga prerano preslušala, The Weight Of Your Love mi je zaista pružio jedan rolerkoster emocija sa kojeg sam sišla (pa, nisam zapravo sišla, biti fan Editorsa podrazumeva konstantno bivstvovanje na emocionalnom rolerkosteru) čudno i u mazohističkom maniru zadovoljna. Sa priličnom vrtoglavicom, doduše.
Lepo je kada tvoj omiljeni bend nastavlja da te iznenađuje iz albuma u album i da nadmašuje tvoja očekivanja.
Uostalom, neverovatno sam ponosna na njih što su iz haosa koji ih je snašao (gitarista Kris Urbanovic je napustio bend zbog “kreativnog razilaženja”) izašli kao pobednici, sa albumom koji pokazuje koliko su sazreli kao muzičari.
Ja se vraćam da ga preslušam još par (stotina) puta, a vas ostavljam sa snimkom mog omiljenog izvođenja Two Hearted Spider.

About soundavenue

https://www.facebook.com/soundavenueblog

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Facebook Page

Categories

%d bloggers like this: