Top 5 najboljih albuma ikada (po Sofijinom skromnom mišljenju)

Imam čast da započnem našu novu rubriku – ubaciti fanfare ovde – top 5 liste!
Uzbudljivo, znam. Pogotovo ako ste, kao ja, pomalo Rob Gordon iz Hornbijevog romana High Fidelity (kad kažem pomalo mislim TOTALNO I POTPUNO kao Rob Gordon. Ja sam ubeđena da sam njegov ne-fiktivni ženski ekvivalent.). Podrazumeva se da mi je to jedna od najomiljenijih knjiga, možda upravo zato što me je naučila da se od svega može napraviti top 5 lista.
Elem, vratimo se na ovu moju super pretencioznu listu. Molim vas samo imajte na umu da sam svesna da ovo nisu najbolji albumi ikada po mišljenju muzičkih kritičara i većine ljudi, ovo je moja lista. Dakle, počnimo!


5. The Killers – Sam’s Town

Ah, moja ljubav za ovaj album ne poznaje meru. Iako sam isprva bila jako protiv njega zato što sam, ipak, Hot Fuss dete koje je počelo da sluša Kilerse u šestom razredu osnovne, vremenom sam počela da shvatam koliko je sjajan. Obuhvatajući hronološki sve što je Brendona Flauersa ikada inspirisalo, ovaj album ne samo da priča priču o njemu, nego i provlači taj neki američki rokenrol, pa čak i pomalo kaubojski stereotip. Osećate vrelinu pustinja i asfalta na koži, zagušljivost zadimljenih barova u plućima i ljutinu burbona kako vam klizi niz grlo dok slušate Sam’s Town. Sjajne stvari.
Međutim, ono zbog čega je ovaj album značajan za Kilerse je činjenica da su napravili toliki pomak između njega i Hot Fuss-a –  izašli su iz rozih odela i emtivijevskog indi-rok fazona i skinuli su ajlajnere, seli za sto i napisali dvanaest kaubojskih pesama, lupili šakom o isti i razbili flašu burbona o njega. Dobro, nije taj proces bio baš tako lak, ali pustite me da maštam.
Mada, kada biste mi rekli da vam dam samo jedan razlog zašto se ovaj album našao na mojoj listi, rekla bih kratko i jednostavno – When You Were Young. Kakva pesma, čoveče. Toliko je volim da je svrstavam u himne, a deo You sit there in your heartache / Waiting on some beautiful boy / To save you from your old ways bih tetovirala po celom telu da mogu. Samo kažem.

4. The Antlers – Hospice

Nisam malo puta rekla da je ovaj album ljubav mog života i pritom bila vrlo ozbiljna. Pripremite papirne maramice i dozvolite mi da vam kažem zašto je ovo sledeći album koji ćete slušati u dva ujutro u potpunom mraku, grcajući od lepote i tuge istovremeno.
Dakle, Hospice je treći album američke grupe The Antlers koji je zapravo jedna velika priča o ljubavi između radnika u bolnici (hospice je zapravo vrsta bolnice čiji su pacijenti samo oni kojima, pa… Nema povratka. Ne postoji termin za ovo u srpskom jeziku, što je možda i bolje pošto meni recimo nanosi bol u grudima koliko je surov.) i pacijentkinje koja umire od raka kostiju. Ako vam je to dovoljno tužno, dozvolite mi da vam uništim život još malo – priča je autobiografska. Naime, frontmen grupe Piter Silberman je čak odbio da otkrije detalje značenja ovog albuma, jer mu je ta tema toliko bolna. Napisao je Hospice zato što mu je bilo teško da priča o situaciji koja ga je zadesila, pa je sve svoje emocije hteo da prenese na muziku. Znam, treba vam zagrljaj, dođite ovamo.

Jeste sada bolje? Okej, vratimo se na savršenost ovog albuma.
Većina izvanrednih dela dolazi iz boli, je l’ tako? Imamo primere toga u slikarstvu, književnosti i, naravno, muzici i Hospice je upravo takav slučaj.
Wake je moja omiljena pesma sa albuma ali je slušam dozirano jer, pa… Lako može da me rasplače, ali šššš, neka to bude naša mala tajna.

P.S. Ceo ovaj album je savršen saundtrek za knjigu The Fault In Our Stars Džona Grina, preporučujem da ga slušate dok je čitate (ako je već niste pročitali… A i mogli biste još jednom da je pročitate ako već jeste. Nije na odmet.)

3. Editors – An End Has A Start

Oh bože, ovaj album. Ne znam ni odakle da krenem sa njim. Okej, možda ovako – Editorsi su moj najdraži bend na svetu (volim da ih zovem i moj junikorn bend, ali o tome drugi put, imaću prilike da pišem o njima u Artist of the week rubrici) i volim i voleću sve što ikada urade, ali ovaj album ima posebno mesto u mom srcu. Evo sad sedim već petnaest minuta i pokušavam da izdvojim razloge zbog kojih je tako, ali samo gledam blentavo u kursor koji treperi i ne mogu da se setim ničega. Možda baš zato što volim sve u vezi sa ovim albumom. Prvi put sam sa njim osetila taj “kod kuće” osećaj koji imam sa Editorsima, Nationalom i Interpolom (pisala sam o tome ovde, ali sigurno ću spomenuti još par puta) i, u suštini, An End Has A Start mi dođe kao prijatelj koji strašno želi da te uteši kad si tužan, ali sve što uspe da uradi je da te rastuži još više, međutim, ti ga voliš bez obzira na to jer ti pruža neku melanholičnu utehu. Ako to ima smisla.
Dok nisam počela o tome koliko previše prokleto volim Smokers Outside The Hospital Doors, ostaviću vas sa istom da razmislite da li je to jedna od najboljih pesama ikada napisanih.

(tačan odgovor glasi: da, jeste)

2. Interpol – Turn On The Bright Lights

Jedva sam čekala priliku da spomenem ovaj album na blogu! Razumite da je ovo vrlo bitan momenat za mene.
Iskreno, mislim da je Turn On The Bright Lights moj najomiljeniji album ikada (mada je o takvim stvarima uvek teško odlučiti), ali se nalazi na drugom mestu prosto zbog nekih, hm, moralnih načela. Razumećete o čemu pričam kada vidite šta je na prvom mestu.
Ovo je jedan od onih albuma koje ne brišem ni pod kojim uslovom sa telefona, koji uvek preslušavam u celosti, za koji sam neverovatno sentimentalno vezana i kojem se uvek vraćam (zaboravila sam da kažem da i An End Has A Start spada u tu kategoriju).
On je izrazito intiman, pre svega, i krhak i snažan istovremeno. Htela sam da napišem da je “muški emotivan”, ali to nije imalo smisla i zvučalo je smešno glupavo, ali ono što sam pokušala da sročim u reči je ta neobjašnjivo mračna emocija koju Turn On The Bright Lights prenosi. Zamislite da imate druga koji je prilično zatvoren, u smislu da ne voli da priča o emocijama. I uvek je kul i ništa ga ne potresa i deluje tako snažno i stabilno. I nosi mnogo crne odeće i ima izražene vilične kosti. I onda, jednog dana, na dugoj vožnji njujorškim metroom, on krene da vam se ispoveda o najrazličitijim stvarima – o gubitku, izbledelim emocijama, osećaju otuđenosti, razočarenju u nešto što mu je nekada pružalo osećaj sigurnosti – i izađe na stanici pre vas, ostavivši vas bez reči da sami tumačite njegove emocije. E to sam zamislila kad sam htela da kažem “muški emotivan”. To je Turn On The Bright Lights.
Stella Was A Diver And She Was Always Down mi je možda omiljena sa ovog albuma, prosto iz razloga što je deo Stella, StellaahAAAH, Stella I love you, Stella I love you, Stella I-love-you jedna od najlepših izjava ljubavi ikada za mene i zato što čini da želim da se zovem Stela.

1. Radiohead – OK Computer

Jeste očekivali ovo? Kladim se da jeste. Moralna načela, lepo sam vam rekla.
Iskreno, smatram da moja moć izražavanja nije dovoljno dostojna da kaže bilo šta o ovom albumu koji je proglašavan najboljim svih vremena toliko puta. Svi znamo zašto i koliko je OK Computer genijalan i ja samo prvim mestom na ovoj mojoj skromnoj listi (jeste da sam prvo rekla da je ambiciozna i pretenciozna, ali u kontekstu ovog remek dela je skromna) želim to da potvrdim.
Kao opis želim da upotrebim reči mog četrnaestogodišnjeg brata koji je tek skoro krenuo da otkriva čari Rejdioheda – OK Computer zvuči kao misli šizofreničnog čoveka koji je ostao poslednji na planeti Zemlji posle užasne apokalipse.
(čak je krenuo da crta i strip na ovu temu, apdejtovaću vas ako ga ikada završi)
Jednostavno, Rejdiohed su bogovi koji nisu sa ovog sveta i ja tu više nemam šta da dodam. Ostavljam vas sa Exit Music (For A Film).

Bonus albumi!

Naravno, bilo mi je neverovatno teško da izaberem samo pet omiljenih albuma, pa bih želela da spomenem još tri. Biću brza, obećavam!

Arcade Fire – Funeral

Volim da mislim o Arcade Fire kao o bendu moje generacije i stvarno mislim da su veoma bitni za današnju muziku, a Funeral je album kojim je sve započelo. Nazvan tako zato što su, igrom slučaja, u otprilike isto vreme tri člana benda izgubila članove porodice, ovaj album voli čak i Dejvid Bouvi, a mislim da to govori dosta o svemu. Plus, zar niste poželeli da budete u bendu sa još gomilom ljudi koji strastveno sviraju gomilu instrumenata posle slušanja ovog albuma? Znam da ja jesam.

…a evo i legendarnog nastupa sa Bouvijem (koji još mladi bend može da se pohvali ovakvim iskustvom? Kažem vam, AF su posebni.):

The National – High Violet

Jesam vam već dosadna sa Nationalom? Da, pa, žao mi je.
Na vašu sreću, neću dužiti o ovom albumu zato što sam ga već spomenula ovde, a vas ostavljam sa mojom najomiljenijom pesmom na svetu (DOBRO, JEDNOM OD), Sorrow.

Manic Street Preachers – Journal For Plague Lovers

Eseje bih mogla da pišem o tome koliko su Meniksi sjajni i koliko su značajni za mene. Međutim, ovaj album je nešto posebno jer je sjajan spoj rovitosti tekstova koje je Riči Edvards ostavio za sobom posle svog nestanka i muzičke zrelosti Meniksa iz post-Riči ere. Objavljen 14 godina posle tog neobjašnjivog događaja, Journal For Plague Lovers je svojevrsna zahvalnica za sve što je učinio za bend, ali i opraštanje od njega i mirenje sa činjenicom da se verovatno nikada neće vratiti. Rekli su “Hvala ti i zbogom” na najbolji mogući način.
Doors Closing Slowly je pravi primer toga.

About soundavenue

https://www.facebook.com/soundavenueblog

One response to “Top 5 najboljih albuma ikada (po Sofijinom skromnom mišljenju)

  1. nuromancer972

    Svaka cast za Interpol, Radiohead se podrazumeva. Ja bih dodao jos recimo M83 – Hurry up we’re dreaming, The Horrors – Primary Colors, Abandon All Ships – Geeving… ali svakako smatram da je lista fenomenalna

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Facebook Page

Categories

%d bloggers like this: