Artist of the week: Mumford & Sons

Pre svega, želim da se izvinim što ovaj post nije objavljen juče, imala sam malih tehničkih problema, ali evo, tu sam. Uostalom, Mario je bio juče vredan i napisao je čak tri posta, tako da u suštini ništa nije falilo!

Dakle, Mamfordi. Da li su objavili nešto novo pa sam ih zato izabrala za ovu rubriku? Ne, samo smatram da zaslužuju mesto na ovom blogu, a i privlačila me je mogućnost da sročim u reči ono što osećam prema njima.
Pre recimo dve-tri godine, jedan od mojih omiljenih Tamblr blogova za muziku je konstantno pisao o Mamfordima i ja sam odlučila da ih poslušam da vidim u čemu je fazon. Apsolutno ništa nisam znala o njima, osim da izgledaju kao farmeri i da mi je njihovo ime zvučalo kao ime neke firme za lanac prodavnica organskog povrća. Međutim, onda se desio Little Lion Man. Jeste da sam isprva bila zbunjena zato što O moj bože pa oni i zvuče kao farmeri… Je l’ oni to sviraju bendžoe????? Zašto mi se sviđa ovo kad zvuči toliko kantri???? ČEKAJ MALO, ONI SU BRITANCI???? A SVIRAJU LEP KANTRI???? ŠTA SE OVDE DEŠAVA????, međutim, onda sam se pomirila sa mojom zaljubljenošću u ovu pesmu i slušala sam je na ripitu… Dugo.
Ne želite ni da počnem sa tim koliko volim deo I really fucked it up this time / Didn’t I, my dear, ni sama ne znam zašto. Možda zato što je jednostavno i bolno iskreno – a i imam tu teoriju da bih oprostila nekome ko mi zgreši nešto u sekundi kada bi mi rekao tu rečenicu. Svemu tome bi doprinelo još kad bi taj neko svirao i bendžo uz to, ali hej, ja sam uvek za kompromis i mogu zanemariti tu sitnicu.

…naravno, onda je usledilo konstantno preslušavanje njihovog debi albuma Sigh No More, koji je definitivno jedan od mojih najomiljenijih albuma ikada. Na njemu nema loše pesme i svako ko pokuša da me uveri u suprotno će dobiti prekorne poglede od mene. Zauvek će u mom dnevniku preslušanih albuma imati pet sa zvezdom. (ovo mi je dalo ideju da zapravo počnem da pišem dnevnik preslušanih albuma i profesorski ih ocenjujem… Hm.)
Iskreno, Sigh No More će mi uvek biti bolji i omiljeniji od Babel-a, njihovog drugog albuma za koji su dobili i Gremija. Ne kao da je Babel išta lošiji od svog prethodnika, ali jednostavno nisam toliko vezana za njega kao celinu, iako sadrži Lover Of The Light koja je (zajedno sa spotom) nešto najlepše na svetu.

…a i Hopeless Wanderer koja mi je otprilike himna.


And I will learn / I will learn / To love the skies I’m under

Naiđu mi tako momenti kada bih samo otišla u neku šumu i urlala ovu pesmu iz dubine pluća.
…okej, sad shvatam da mi Babel polako postaje u rangu Sigh No More što se tiče omiljenosti. Prokleti bili, ne mogu da naprave album čak ni za nijansu lošiji, ugh.

Ovako zamišljam da izgleda proces pisanja pesama kod njih. U prirodi, u čamcu, verovatno im životinje šapuću lirikse. Kao u Diznijevom crtaću.

Mamfordi su bend u koji se zaljubite. Imate bendove koje volite, cenite, obožavate, ali u njih se zaljubite. Sa sve leptirićima u stomaku. Stvaraju taj neki osećaj ugodnosti, sigurnosti, toplote – kao da su vaše omiljeno mekano ćebe.
Da li je ona to uporedila dobitnike Gremija sa ćebetom?, pitate se. Da, pa, jesam, deal with it, ali imam još jedan komparativni scenario u vezi sa njima u glavi.
Mamfordi su kao vaš ujak koji živi u planinama i gaji povrće i začinsko bilje u svom dvorištu. I hrani srne i kuniće iz obližnje šume i sve životinje ga vole. I vi odlazite kod njega na dve nedelje i tražite mu da vam priča o svemu. On upali vatru u kaminu, ogrne vas ćebetom (dobro, okej, morala sam još jednom da spomenem ćebe, ne osuđujte me) i kreće da priča.
Takvu atmosferu mi dočarava njihova muzika. Verovatno zbog liriksa koji su naturalistički na neki poetičan način, propraćeni strastvenim hrapavim glasom Markusa Mamforda i instrumentima za koje nikada ne biste pomislili da bi zvučali dobro u 21. veku – bendžo, mandolina, čak sviraju i instrument koji se zove dobro. Nisam sigurna šta je tačno to, znam samo da zvuči… Dobro. Okej, okej, ovo je bilo loše, ali nisam mogla da se suzdržim, oprostite mi.

Mamfordi su jedan od onih bendova za koje smatram da ne mogu nikog ostaviti ravnodušnog posle prvog slušanja. Ja ih cenim zbog toga što ne podležu nikakvim konvencijama, samo su se tako odjednom pojavili u tregerima i sa svojim rustičnim instrumentima u rukama i rekli Mi smo ovde i osvojili su ceo svet. Ili ga još uvek osvajaju, u svakom slučaju.
Ne vidim razlog zašto se nekome ne bi svideli (osim, naravno, ukoliko taj neko nije Noel Galager… Shvatate već zašto.) i mislim da je svet lepše mesto otkako oni postoje. Ako zvučim zaštitnički nastrojeno prema njima i kao da bih ih branila životom, pa… To je zato što je to istina.
Ogrnite se ćebetom uz moju omiljenu njihovu pesmu, After The Storm.


And there will come a time, you’ll see / With no more tears / And love will not break your heart / But dismiss your fears / Get over your hill and see / What you find there / With grace in your heart / And flowers in your hair

About soundavenue

https://www.facebook.com/soundavenueblog

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Facebook Page

Categories

%d bloggers like this: