Artist of the week: Editors

Svi imate omiljene bendove, je l’ tako? Svi imate onaj jedan bend koji biste pratili na kraj sveta ako treba i kojem se uvek vraćate bez obzira na to kroz koju fazu života prolazite. Onaj jedan bend koji volite bezmalo kao člana porodice iako možda ne biste to rekli ikada naglas jer zvuči malo degradirajuće za vaše prave članove porodice. Pokušajte sada da zamislite da vam je dat zadatak da sročite u reči sve ono što osećate prema tom bendu.
…da li vidite sa kakvim mukama sam suočena trenutno?
Jeste, sve ovo zvuči užasno kliše i otrcano ali tako je. Muzika mi generalno dosta znači u životu, a Editorsi su nešto posebno.
2008. godina, sedim i preslušavam indi listu za taj mesec i odjednom počinje An End Has A Start i meni momentalno krene da se vrzma po glavi Ko je ovaj čovek i zašto mi se toliko sviđa njegov glas?. Jer, morate priznati, glas Toma Smita nije nešto što se svima svidi na prvo slušanje, ali je svakako nešto što vam privuče pažnju svojom neobičnošću. Onda sam bacila pogled na plejlistu i videla da nije u pitanju jedan čovek nego bend. I to je otprilike sve što sam znala u ono vreme o njima. Editorsi koji imaju pesmu koju ne mogu da prestanem da slušam. Bilo je nešto u njoj što mi nije dalo mira i što me je konsantno teralo da je slušam iznova i iznova i proganjala me je na neki način. Slušala sam lirikse, zapamtila otprilike svaki uzdah i svaki trzaj žica na gitarama, ali i dalje nisam znala apsolutno ništa o njima, niti sam želela da znam.

Onda sam igrom slučaja naišla na snimak njihovog nastupa sa Oxegen festivala iste te 2008. godine i to je bilo vrlo spiritualno iskustvo za mene… Ne šalim se! Prvi put sam videla ko se zapravo krije iza pesme koja me proganja mesecima i prvi put sam na neki način materijalizovala pesmu jer sam videla ljude koji su je napisali i koji je izvode. Međutim, desilo se i to da sam saznala da su im i ostale pesme jednako dobre i desilo se da sam se zaljubila u Smokers Outside The Hospital Doors koja će mi zauvek ostati jedna od omiljenih pesama. Možda baš zato što sam je prvi put čula ne kao studijski snimak, nego kao snimak sa koncerta i zato što sam osetila tu strastvenost koju Editorsi prenose svojim pesmama. Nikada pre toga nisam videla da neko nastupa uz toliko emocija i strasti, jednostavno, bila sam šokirana (pogotovo uzimajući u obzir činjenicu da sam tad prolazila kroz buntovnu pop-pank fazu… Ne gledajte me tako, svi smo imali svoje kritične faze tinejdžerskog života.) i potpuno obuzeta.

Međutim, iako su mi bili, da se izrazim užasno kliše, prirasli srcu, i iako sam posle spiritualnog iskustva sa snimkom sa Oxegena saznala njihova imena i preslušavala prva dva albuma, moja ljubav prema njima je kulminirala tek negde 2011. godine, baš nešto pre nego što su objavili da dolaze na Egzit (možda, ali samo MOŽDA sam se rasplakala na času biologije kad sam čula da dolaze… Možda.) i onda mi se sve poklopilo. Još kada sam ih čula uživo, iz prvog reda… Tada su postali nekako moji. Postali su deo onog mog Svetog Trojstva “Kod kuće” bendova (ukoliko niste upoznati sa terminom, objašnjenje je ovde), ali volim i da ih zovem moj junikorn bend, jer su mi nešto bajkovito i nestvarno. Kao jednorozi. Ko još pravi toliko dobru muziku sa toliko emocija i pritom ostane prizeman i skroman? Samo moji Editorsi, žao mi je.

A i, molim vas, pogledajte ovu sliku, zar ne izgleda kao neko magično mesto na kojem se pišu pesme od kojih vam se plače.

Zapitam se nekad zašto mi baš oni toliko znače i iskreno, ne znam. Verovatno je tu ona moja mazohistička strana o kojoj sam već pisala u pitanju, jer me i njihove pesme bole ali me i teše istovremeno. Njihova muzika je toliko nabijena emocijama, toliko je snažna u svojoj krhkosti. Prosto osetite kako vam osećanja koja su unesena u njihove pesme probija kožu dok ih slušate. I imaju taj utešni ton, rekla sam to pogotovo za An End Has A Start album, kao da su prijatelj koji strašno želi da vas uteši ali završi tako što vas samo još više rastuži, ali vi ga svejedno volite jer vam pruža neku melanholičnu utehu. I užasno sam ponosna na njih jer su preživeli odlazak jednog od najbitnijih članova benda i vratili se sa odličnim albumom. I volim ih jer nikada ne prestaju da me oduševljavaju. I volim ih zato što sam ih prisvojila, zato što su moji.

About soundavenue

https://www.facebook.com/soundavenueblog

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Facebook Page

Categories

%d bloggers like this: