Artist of the week: Arcade Fire

Ah, okej, vrlo sam ambivalentna prema ovome jer sam htela da sačekam da objave novi album pa da pišem o njima za ovu rubriku i onda prosto nisam mogla više da čekam da sročim šta osećam prema njima – a sa druge strane prosto mislim da nisam dostojna da pišem o njima.
Iako mi nisu možda bend broj jedan, često kažem da su najbolji bend na svetu… Barem najbolji i najvažniji bend novijeg doba. Svrstavam ih u maltene sve top 5 liste (našli su se na listi najboljih albuma i na listi pesama koje menjaju život, čini mi se) i spominjem ih kad god se nađem u nekoj dužoj raspravi o muzici jer jednostavno mislim da su blago. Ko bi rekao da će nam država iz koje potiču Džastin Biber i Niklbek podariti nešto magično kao što su Arkejdi? Okej, okej, nemojte me napadati, stvarno nemam ništa protiv Kanade, ali nažalost to su mi prve asocijacije na nju. Nego, da se vratim na temu.

Prve dve stvari koje sam saznala o Arkejdima su bile:

  1. Nazvali su debi album Funeral zato što su imali više smrtnih slučajeva u porodicama bendova.
  2. Dejvid Bouvi ih voli.

…i to mi je otprilike bilo dovoljno da ih zavolim zauvek. Još kad sam videla (i čula) njihovo izvođenje Wake Up baš sa Bouvijem, bila sam obuzeta.

Ovaj snimak mi apsolutno nikada neće dosaditi i mislim da bi svet bio lepše mesto kada bi svako s vremena na vreme izdvojio šest minuta i trideset tri sekunde i pogledao ga iz više razloga, jedan je svakako sama pesma, jer – činjenica je – Wake Up je jedna od najboljih pesama ikada napisanih (nemojte ni da počinjem sa tim zašto mislim tako, rekla sam skoro sve ovde ovde), onda još jedan razlog je ta njihova preslatka trema jer, čoveče, Bouvi izvodi njihovu pesmu, mogu li dobiti veće životno priznanje? A tad su imali tek jedan album! I moj omiljeni deo ovog snimka je publika. To ne vidite kada prvi put gledate, ali na početku većina njih sedi nezainteresovano, međutim, kako vreme prolazi, sve više i više njih ustaje oduševljeno. Prosto ste svedok toga kako Arkejdi osvajaju ljude.
Uostalom, imam teoriju da ljudi koje Wake Up ne osvoji na prvo slušanje uopšte nisu ljudi.

Imam utisak da Arkejdi ne znaju da iznevere. Pomislili biste – posle tako nestvarnog uspeha prvog albuma, verovatno će biti sve lošiji i lošiji kako vreme prolazi, ali ne! Istina, nijedan album nikada neće biti kao Funeral, i meni samoj je on najdraži od svih njihovih, ali da li možete da kažete da su Neon Bible The Suburbs loši albumi? Nipošto. Jednostavno, kao da imaju nepresušan izvor ideja za prelepe, himnične pesme.

Čak je i Džejms Marfi, koji radi trenutno na njihovom najnovijem albumu, rekao da nije normalno koliko su u stanju da napišu pesama za jedan dan i da još nije naišao na toliko kreativan bend. Ne znam kojom magijom postižu sve to, ali nadam se da ona nikada neće prestati da deluje!
Jer, stvarno, retko se nailazi na bend koji prenosi toliko emocija muzikom. Sposobni su da vas naježe dok ih samo slušate, i onda kad ih gledate uživo – nebitno da li je samo na snimcima ili uživo uživo – i kad vidite koliko sebe unose u muziku koju stvaraju, to je stvarno nešto predivno. Smenjuju se na instrumentima, penju se po konstrukciji bine i po pojačalima, svi strastveno pevaju… Energija koju prenose je neverovatna, prosto je nemoguće da će vas ostaviti ravnodušnima.

Zašto mislim da su najbitniji bend novijeg doba (ili da se usudim da kažem moje generacije)? Pojavili su se u moru repetitivnih izvođača koji su svi polako počinjali da liče jedni na druge kao dah svežeg vazduha. Jeste, nisu prvi koji su koristili gomilu instrumenata u svojim pesmama i nisu prvi bend koji ima sedam članova na stejdžu – ali čim su izašli pred javnost, svi smo osetili da su nešto što još do sada nismo slušali. Ne mogu da dokučim šta je to tačno, jednostavno, imaju to nešto i specifični su i to je dovoljno. I kad ih ljudi optužuju da su pretenciozni, ja uvek kažem I neka su, jer, odista, imaju svako pravo da to i budu (iako ja verujem da nisu zapravo takvi, naravno) jer su, kao što sam već rekla, b l a g o, i svet treba da bude zahvalan što oni takvi divni postoje.

Ako bih morala ukratko da ih opišem, rekla bih da su kompletni. Imaju sve – neodoljiv imidž razularene bande štrebera kojima su samo dati instrumenti da se na njima iživljavaju, himnične pesme koje zvuče veliko i preterano na dobar način, poetične lirikse, odobravanje muzičkih kritičara (setimo se samo Gremija 2011. godine i Who The Fuck Is Arcade Fire epizode) i kolega muzičara (*kašljuc* Bouvi i Marfi *kašljuc*), izvanredne lajv nastupe, zvuk koji je istovremeno i snažan i krhak na svoj specifičan način… Jednostavno sve. Ostaje na njima da to sve i održe – mada, kao što sam već rekla, mislim da je nemoguće da nas razočaraju.

Ostavljam vas sa Rebellion (Lies).

About soundavenue

https://www.facebook.com/soundavenueblog

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Facebook Page

Categories

%d bloggers like this: