Do I Wanna Listen?

Arctic Monkeys: AM 7.5/10

“Absolutely and unarguably the greatest record of their career” piše NME (New Musical Express) i stvarno mislim da je već vreme da te novine promene ime u New Monkeys Express pošto ja ne znam kako drugačije da opišem njihov sadržaj poslednjih sedmica. Već neko vreme odlažem pisanje ove recenzije jer se osećam toliko čudno u vezi sa ovim albumom. Sa jedne strane, Mankizi su u mojih top 5 bendova, i slušam ih od dvanaeste-trinaeste godine, a s druge strane TOLIKI hype je već počeo prilično da me nervira jer stvarno ne vidim potrebu za svime time. Da se ne lažemo ja obožavam novi album, i preslušao sam ga puno (i previše) puta, ali da li im je to their best work? Nikako. Pre svega osećam kao da im je ponestalo bunta sa ranijih albuma (koji je možda i bio u direktnoj vezi sa njihovim godinama), a potom osećam i kao da su napravili nešto mekši album koji bi zadovoljavao ukuse širih masa, što i potvrđuje činjenica da sam ovih dana viđao linkove njihovih pesama na fejsbuk profilima ljudi koji odmah ispod toga postuju Natašu Bekvalac. Da ne spominjem Babyshambles (Sequel To the Prequel) i Franz Ferdinand (Right Thoughts, Right Words, Right Action) koji su odradili daleko bolji posao. Ne shvatite me pogrešno ne kažem da je album loš, samo je sasvim drugačiji od onoga što sam očekivao. Pritom stav Alexa Turnera koji se transformisao u rokabili divu prilično mi otežava da gledam klipove njihovih live nastupa. Rokabili je zapravo možda i krucijalna reč koja bi svakako mogla da opiše “novi” zvuk koji je mač sa dve oštrice: sa jedne strane to nije ono što sam želeo od njih, sa druge strane ne mogu da se ljutim i nekako sam svejedno nesvesno prigrlio ovaj album i vremenom će mi verovatno sve više postajati draži. Ali i dalje se ponekad prilikom slušanja osećam kao Turner na R u Mine?– And i go angry ’cause here isn’t where I wanna be. Međutim Baby we both know/That the nights were mainly made for saying things that you can’t say tomorrow day je nešto što me je “kupilo” još na prvo slušanje. Takođe Why’d You Only Call Me When You’re High, Snap Out Of It i I Wanna Be Yours su pesme koje bih ja lično izdvojio. Ostatak, izuzev R U Mine? i Do I Wanna Know?, za sada nisu ostavile očekivani utisak, tako da ću pustiti da prođe vreme. Pre nego što izgubimo sve čitaoce, da sumiram: AM je svakako jedan od najboljih albuma 2013. koji će nesumnjivo dobro proći kako na svim dodelama nagrada, tako i kod publike, ali je prevelik zalogaj etiketirati ga kao NAJBOLJI ALBUM, pošto svi koji slušaju Mankize od početka, u suštini, znaju da nije tako.

About soundavenue

https://www.facebook.com/soundavenueblog

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Facebook Page

Categories

%d bloggers like this: