Review: Ultraviolence

Lana Del Rey Ultraviolence 7/10

Ultraviolence je pretty much sve o čemu se priča trenutno u muzici – pozitivni komentari, brutalne kritike, bilo kako bilo Lana Del Rey je još jednom uspela da usmeri sve oči (i uši) na sebe. Najslušaniji album na Deezer-u u Srbiji (možete ga čuti ovde) otvara pesma Cruel World, prva od 11 numera, odnosno 15 ukoliko je u pitanju deluxe izdanje.

Cruel World je perfektni indikator kompletne melodije koju slušalac može da očekuje u nastavku albuma – što, možemo se složiti, nije bio slučaj u haotičnom Born To Die. Međutim, jedino cruel kod ove pesme jeste to što deluje kao da je never-ending, lično sam skoro izgubio želju da nastavim da slušam album jer me je ova pesma na početku praktično izmorila. Međutim (!), pametno zaređan komercijalni materijal, nakon bolno duge/monotone balade slede title track Ultraviolence, potom Shades Of Cool, Brooklyn Baby i West Coast. U melanholično-tragičnom tonu teče ovo izdanje Lane koje je, stičem utisak trebalo da na neki način definiše njen muzički stil, što je zahvaljujući producentu Danu Auerbachu (The Black Keys), donekle i uspela u pogledu doslednosti do samog kraja. Ljubitelj Laninog vokala možete, a i ne morate biti, u svakom slučaju činjenica je da na delovima u kojima je njen krhk glas slab celu stvar izvlače prilično dobri instrumentali.

Minimalistički, Lana je napravila jedan nostalgičan, all-depression album, konzistentniji od svog prethodnika,  ali za koji morate da budete u posebnom raspoloženju. Iskreno moja reakcija nakon prvog slušanja bila je DA LI OVA DEVOJKA PADA U AMBIS SVAKI DAN TRI PUTA DNEVNO IZNOVA? , ali Ultraviolence ima naravno i delove koji su nešto drugačiji i bolji od onoga što je Del Rey radila prethodno. Na primer guitar riff na bridžu u Shades Of Cool, slično i na kraju pesme Pretty When You Cry (hvala Danu). Dve prilično zanimljive pesme jedna za drugom Money Power Glory i Fucked My Way To the Top su epicentar provokativnosti i na neki način njen srednji prst svima. Jedan od mojih favorita nalazi se pri samom kraju – Old Money, a regularno izdanje zatvara The Other Woman. Sa deluxe izdanja izdvojio bih Florida Kilos, koju je između ostalog pisao i Harmony Korine (scenarista fenomenalnih filmova Kids i Ken Park, i režiser verovatno najgoreg filma 21. veka – Spring Breakers).

Na kraju, Ultraviolence je nesuđeni manifest Lane Del Rey, prosečno, slušljivo izdanje koje je u nekim crtama ispunilo očekivanja više, a u nekim manje. Ultraviolence je mnogo konzistentniji, mnogo više interno povezan od njegovog prethodnika, koji priča priču svoje (overly) tragične junakinje. Pohvale za producenta Dana Auerbacha, uz očekivanje da će do sledećeg izdanja Del Rey zagrebati i još dublje od ovoga.

About soundavenue

https://www.facebook.com/soundavenueblog

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Facebook Page

Categories

%d bloggers like this: