Artist of the week: Damon Albarn

…uh čoveče, toliko dugo nisam pisala da je čak i WordPress napravio neke promene za koje nisam ni znala. Previše sam bila zauzeta ulogom odgovornog studenta u poslednje vreme da bih se posvetila blogu, oprostićete mi, ali sad sam back on track i danas sam voljna da pričam o ovom magičnom čoveku.

I dalje ne mogu da dođem sebi koliko me je oduševio svojim nastupom na Egzitu i za sve one koji nisu bili imam samo da kažem – žao mi je, ali propustili ste jedno katarzično iskustvo. Ako ste, pak, bili i nije vam se dopalo imam da vam kažem – žao mi je, ali nemate pojma. Ali vratiću se na to kasnije.

Moja priča sa Dejmonom počinje vrlo klinački i površno – naime, kad sam bila mnogo mlađa bila sam dobrano zaljubljena u njega iz jednog jedinog razloga, a to je ovaj momenat u spotu za Parklife:

…mislim, who can blame me, je l’ tako? Naravno, bila sam zaluđena i pesmom iako nisam imala pojma o čemu je, ali hej, mogla sam da skakućem po dnevnoj sobi uz nju.
Prosto sam oduvek imala neki ludački fetiš na britpop, ali o tome neki drugi put (mogli bismo zapravo da napravimo britpop nedelju na blogu, to bi bilo strava). Elem, moja ljubav prema Dejmonu naravno počinje sa Blurom i iskreno sam mislila da se tu i završava jer sam generalno jedna od onih ljudi koja vrlo lično prihvata raspade bendova i uvek mi je teško da se pomirim sa činjenicom da određeni članovi tih istih raspadnutih bendova jednostavno nastave sa životom  i pokreću nove projekte i uvek sam skeptična po tim pitanjima i čak isprva nisam ni htela da čujem ni za šta na čemu je Dejmon radio posle Blura.
Bila sam mlada i glupava i nisam kapirala dosta stvari, kao recimo da je isti taj Dejmon odgovoran za SUPER KUL NOVI BEND KOJI SAM OTKRILA KOJI SE ZOVE GORILLAZ

…nisam tada koristila toliko internet i bili su animirani, tako da me nemojte osuđivati za loše povezivanje stvari, okej? Ali u momentu kada sam saznala da je Dejmon u Gorilama, počela su viša egzistencijalistička pitanja da se motaju po mom dvanaestogodišnjem umu.

Prvo, kako je moguće da je to isti čovek mislim ovo uopšte ne zvuči kao Blur????

Drugo, da li izdajem Blur time što mi se Gorillaz zapravo sviđaju?

Treće, da li ovo znači da zapravo više volim samog Dejmona nego celokupan Blur?????

Draga dvanaestogodišnja Sofija, dvadesetogodišnja Sofija ti poručuje jedno veliko NE što se tiče drugog i trećeg pitanja, a što se tiče prvog, pa… U tome je magija Dejmona Albarna i tajna svestranog muzičara. I zbog toga ću uvek na pitanje Blur ili Oasis uvek odgovoriti sa Blur. Jer, okej, volim ja Oejzise i kunem se u Galagere i njihove obrve i naravno da ću kao vatreni argentinski fan svaki put iz dubine duše urlati Don’t Look Back In Anger svaki put kad je čujem i čak i oni imaju odlične sajd projekte nastale posle Oejzisa i sve to stoji, ali Dejmon me je bespovratno kupio njegovim nastupom na Egzitu. Pre svega jer sam bila strašno skeptična prema celom tom njegovom solo albumu, jer nisam znala šta još ima da kaže posle Blura, pa posle Gorillaza, pa posle THE GOOD, THE BAD AND THE QUEEN HAJDE DA PRIČAMO O TOM BENDU????

A posle preslušavanja Everyday Robots čak sam bila skeptična i prema nastupu, jer stvarno nisam znala šta da očekujem.
Međutim, onda sam (među ljudima koji su čekali Skrileksa i nisu imali pojma šta ih čeka, ako smem da dodam) na blatnjavom Mejn stejdžu začula prve taktove Lonely Press Play i od tada sam bila hipnotisana. I ponovo zaljubljena u Dejmona koji se pojavio u pocepanoj majici i iznošenim starkama. I sa zlatnim kecom, i crveno crnom melodikom, naravno.
Samo sam stajala sa raspilavljenim izrazom lica i upijala svaki ton i okretala sam se ka drugarici svako malo da bih joj rekla da osećam leptiriće u stomaku zbog zaljubljenosti u sve što se dešavalo na tom stejdžu. Osim što je neverovatno muzički potkovan (topli pozdravi za njegov prateći bend, apsolutni ste carevi), on sam toliko oseća muziku koju izvodi i to je prelepa stvar za gledanje. Previše mi je apstraktno da pišem o tome, ali jednostavno osetite u stomaku kad vidite da neko celim svojim bićem uživa u muzici, a to je nešto najdivnije na svetu. Jednostavno, postoje ti ljudi čiji svaki pokret emituje muziku. I osećam se toliko počastvovano što sam mogla da svedočim toj njegovoj ljubavi uživo i iako je skromno izjavio da je pre svega songwriter, imam samo da mu kažem jedno: dragi Dejmone, ti si pre svega muzičar.

P.S. Devojci koja se na početku Hostiles usudila da kaže da zvuči kao “špica za Ranjenog orla”: i dalje te ne volim, kao što sam ti i tada besno rekla.

P.P.S. Ne mogu da odolim da ne završim post referencom na My Mad Fat Diary:

Autobiografski.

 

About soundavenue

https://www.facebook.com/soundavenueblog

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Facebook Page

Categories

%d bloggers like this: