Artist of the week: LCD Soundsystem

ili: Oda samokritičnom, tužnom disku Džejmsa Marfija

…ne, nažalost, nisu se okupili i ne objavljuju novi album, ako ste mislili da je to razlog zašto su se našli kod nas u ovoj rubrici. Jednostavno imam užasno veliku potrebu da pišem o njima jer se ne desi godina u kojoj me Saundsistem faza zaobiđe, a i sad sam skoro ponovo pogledala Shut Up And Play The Hits, pa sam pomislila zašto ih ne bih ubacila na blog?

Postoji mali milion razloga zašto mislim da bi svako trebalo da ih sluša samo malko više i zašto generalno volim da skrećem ljudima pažnju na njih jer ih vrlo često zaboravljaju, no, počnimo od početka.

Četiri i po minuta potpune genijalnosti, ako mene pitate. Savršeno suprotstavljanje nesigurnosti i stavljanje sebe na pijedestal u odnosu na “klince” koji se pojavljuju na muzičkoj sceni, ismevanje i istovremeno veličanje – usudiću se da upotrebim ovaj termin – hipsterske kulture koja se polako pojavljivala tada, preispitivanje sopstvene uloge u celom tom svetu, rastrzanost na polju muzike koja se može osetiti na samom početku kada se reski gitarski zvuk samo odjednom prebaci na nešto što je više elektronski… Gorko, crnohumorno, savršeno autobiografsko delo koje se završava ponavljanjem rečenice You don’t know what you really want skoro rugajućim tonom. Marfi je uspeo da stvori solilokvij u pop/rok muzici, a to nije mala stvar.
Losing My Edge je pesma koja služi maltene kao šablon za sve što su LCD Soundsystem kasnije radili – jednostavnim bitovima sa Casio sintisajzera koji vas teraju da igrate u nekom grčevitom maniru su govorili o sopstvenoj ranjivosti.

Jako bitan motiv u Marfijevom stvaralaštvu: njegov odnos sa Njujorkom. Mnogo poznatija je, naravno, New York I Love You, But You’re Bringing Me Down, ali do nje ćemo doći kasnije. Ovde ga Njujork još uvek ne rastužnjuje, on ga za sad ismeva i u isto vreme uživa u tome što je njegov grad “creep” oživljavajući neka vremena za kojima je nostalgičan. 

Pre nego se izgubim i počnem da postavljam svaku njihovu pesmu jer apsolutno svaku volim, zaustaviću se sa prvim albumom i sa ovom ikoničnom stvari i idem dalje bez nekog preteranog objašnjenja zašto sam odabrala da je spomenem, jer – zar vam je objašnjenje zaista potrebno?

Ah… Klasik sa bezgrešnog Sound Of Silver. Prosto možete da je zamislite kako ide u pozadini scene nekog strava izlaska strava grupe prijatelja u nekom indi filmu jer je tako vesela i zarazna… Međutim, to bi potpuno narušilo njenu koncepciju i stvorilo pogrešnu sliku o tome o čemu je zapravo, jer, kada se Marfi bavi veselim i laganim temama? 
All My Friends je savršeno kontradiktorna pesma o usamljenosti (njena kontradikcija leži upravo u tom odnosu vesela melodija – melanholični liriksi) i predstavlja esenciju moje bezuslovne ljubavi prema Saundsistemu.

Još jedan savršen primer gorepomenute kontradikcije – “la-la” melodijica (ovde još začinjena tim slatkastim zvucima metalofona) koja govori o užasno bolnoj temi – gubitku voljene osobe i nesposobnosti da se nastavi sa životom posle toga. Ako vas do sada nisam naterala da cenite ovu sposobnost Saundsistema, onda sam stvarno loš ubeđivač, ali svejedno ću nastaviti da ih uzdižem u nebesa.

…i tek tako, posle trećeg albuma, This Is Happening, LCD Soundsystem su objavili da prestaju sa radom pošto održe poslednji koncert u Medison skver gardenu (od kojeg je kasnije nastao i dokumentarac Shut Up And Play The Hits) koji najbolje opisuje Marfijeva rečenica If it’s a funeral…let’s have the best funeral ever.
Jedan od razloga zašto ih neverovatno cenim jeste upravo njihov raspad – činjenica je da ga nikad neću preboleti, ali isto tako smatram da su jedini bend koji se razišao sa pravim razlogom. Jednostavno, osećali su da za njih nema prostora za dalji razvoj u kontekstu stvaranja muzike, mogli su jedino da se kreću putanjom stvaranja sve većeg i većeg imena za sebe što bi im donelo veličinu stadionskog benda i bezobrazno velike cifre na bankovnim računima, a oni to nisu hteli. I dokazali su da je na kraju najbitnije stvarati muziku za sebe, a ne za druge, čime su promenili čitavo poimanje bendova kao ljudi koji stvaraju iz potrebe i uživanja i ljudi koji stvaraju iz navike. 

I kada bi me neko ko ih nikada nije slušao pitao kako LCD Soundsystem zvuče, rekla bih: kao tužni, samokritični i pomalo revoltirani disko za usamljene. Kao nešto što bi pustio da igraš uz to sam u svojoj sobi kada se osećaš kao da ti se svet ruši i kao da ti je srce razlupano na milion delova.

A sada, podignimo čašu za genijalnost ovog benda, ranjivost, melanholiju, Kermita i sve što volimo ali nas rastužnjuje uz možda jednu od najboljih pesama ikada napisanih:

P.S. Ako ne znate za ovo, dozvolite da vas upoznam sa sjajnošću:

 

 

About soundavenue

https://www.facebook.com/soundavenueblog

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Facebook Page

Categories

%d bloggers like this: